naslovna >> sveska 153

VOJNI TRANSPORTNI AVIONI

Vanja Stefanović

U V O D

Od samog nastanka vazduhoplova bile su uočene široke mogućnosti primene aviona u vojne svrhe, pa je posle prvih namena aviona u ratu, kao što su izviđanje, korektura artiljerijske vatre, jurišna, bombarderska i lovačka dejstva na red došla i ideja o vazdušnom prevozu trupa i materijala ali tek kada je avion kao tehničko sredstvo ojačao. Tokom Prvog svetskog rata je bilo sporadičnog pojedinačnog prevoženja ljudi i vojnog materijala ali je pravi zamah u razvoju vojnih transportera počeo tek posle završetka Velikog rata. Kao prvi transporteri poslužili su teški višemotorni bombarderi koji su se pojavili krajem sukoba, a najveće zasluge za početni razvoj imale su kolonijalne sile na zalasku moći koje su tako održavale veze sa svojim udaljenim kolonijalnim posedima i svojim vojnim kontigentima u njima. Nosioci današnjeg razvoja su velike sile i veliki vojni savezi koji pretenduju na globalno delovanje. Oni iznova uče o važnosti stategijskog vazdušnog transporta kako bi se podržalo razmeštanje trupa i materijala na velike udaljenosti. To je moguće postići i pomorskim putem, i u mnogo većem obimu ali vreme izvršavanja operacije predstavlja ključni faktor u uslovima modernog ratovanja. Pod tim uslovom vazdušni transport ima veliku nadmoć nad svakim vidom transporta. Transportni avioni projektovani su tako da u svoje trupove mogu primiti ljudstvo i najrazličitije terete velikih dimenzija. One mogu biti različitih veličina, konfiguracija i mogućnosti, i mogu se uslovno, podeliti na strategijske, operativno-taktičke i taktičke.

Strategijski avioni su velikih dimenzija, širokih trupova, velike nosivosti i doleta, odnosno radijusa dejstva. Njima se prevoze trupe i materijal na velike udaljenosti kroz bezbedan vazdušni prostor. Poleću iz dobro uređenih baza i sa dugih betonskih poletno- sletnih staza, a sleću u pozadinu zone borbenih operacija na takođe sređene aerodrome. U toku leta mogu da se snabdevaju gorivom iz tzv. “letećih cisterni”- letelica specijalno adaptiranih za nošenje goriva.

Operativno-taktičkim avionima se ljudi i materijal iz pozadine prebacuju u zonu borbenih dejstava, a to može biti i iza protivničkih linija. Te letelice su osposobljene za sletanje i poletanje sa slabo pripremljenih poletno-sletnih staza ograničenih dimenzija.

Taktički avioni čine poslednju kariku u lancu transporta. Materijal i ljudi se na kraćim relacijama neposredno dovoze jedinicama na bojištu na polupripremljene i nepripremljene PSS. Taktički prevoz i izbacivanje padobranaca takođe spadaju u zadatke ove grupe letelica. U svojoj ulozi se ovakve letelice najviše prepliću i dopunjuju sa transportnim helikopterima.  

Najnovija iskustva potiču iz poslednje decenije iz kampanja u Avganistanu i Iraku gde logistika Zapadnog vojnog saveza ima ogromne potrebe za uslugama transportne avijacije jer se angažuje u zonama bez kvalitetne, pa i bilo kakve putne infrastrukture. Radi se o velikim rastojanjima i vrlo diversifikovanim terenima i vremenskim uslovima. Veliki logistički transporteri mogu dovoziti materijal na samo nekoliko tačaka. Bitno je da su to avioni za uslove upotrebe sa većih nadmorskih visina i povišenih dnevnih temperatura (Hot & High). Dalje je potrebno materijal razvoziti unutar vojišne arene. Pre svega se misli na teške transportne helikoptere koji su prilično skupi, a u praksi su komplikovani za održavanje. Pošto su preopterećeni često se kvare i potrebna im je posebna logistika. Tu se otvara prostor za dejstvo manjih, taktičkih transportnih aviona. Osim toga, zbog manjka upotrebljivih letelišta sve je rasprostranjenija upotreba sistema za precizno izbacivanje opreme GPS-om JPADS. Tako su taktički avioni sa JPADS-om za samo 6 meseci zamenili 1000 letova teških transportnih helikoptera.

U OS SAD se već sada razmišlja o budućnosti i trenutno je velika nedoumica o pravcima razvoja intervojišnog transporta. Da li je to sredstvo sa rotorom, fiksnim krilima ili je to hibridna letelica? To se sve posmatra u sklopu sa budućim formacijama brigadnog tipa koje su dizajnirane oko familije borbenih teretnih vozila koja treba da budu lakša od sada upotrebljivanih. To znači da tovarni prostori budućih transportnih letelica moraju odgovarati dimenzijama te buduće familije, a da se postigne nosivost jednog operativno-taktičkog Herkulesa u opsegu 20-30 t. Naravno, podrazumeva se korišćenje vrlo loših PSS i letelišta. Za sada preovlađuje ideja da to bude VTOL letelica tipa Ospreja, tj. tilt-rotor letelica velike nosivosti. Jasno je to da su to izuzetno skupe letelice.

Međutim, do tog vremena, za neki bliži period, razvija se program JCA (Joint Cargo Aircraft) koji treba da popuni prazninu u taktičkom prevoženju i da smanji pritisak na flotu teških helikoptera. Za sada je izabran C-27J Spartan.

Iako se ovaj pregled bavi savremenim dostignućima u oblasti transportne avijacije treba pomenuti pokušaj domaćih projektanata i konstruktora. Naime, početkom šezdesetih godina prošlog veka, usled potrebe za transportnom avijacijom za potrebe RV i PVO SFRJ, odlučeno je se uđe u realizaciju projekta transportnog lakog aviona „Pelikan“. Osnovna namena bi mu bila transport ljudstva, oružja i drugog materijala za potrebe JNA. Pored ovoga avion bi mogao da služi za civilni putnički saobraćaj bez ikakve prepravke strukture, a uz izvesnu manju adaptaciju trebao bi da služi za potrebe aerofotogrametrijskog snimanja i za privredu. Aerodinamička šema je predviđala dvomotorni visoskokrilac sa zadnjim delom trupa tipa „dabrovog repa“ sa tovarnom rampom (druga verzija je bila „dvotrupac“ sa trupnom gondolom i repnim gredama). Konstruktivno bi bio rešen tako da omogućuje prevoz na visini od 3000 m za 16 naoružanih padobranaca sa doletom od 400 km i 30 min rezerve, ili 1800 kg raznog materijala sa doletom od 400 km i 30 min rezerve. Transport delova aviona bio bi podešen na gabarite železnice normalnog koloseka. Kompletno projektovanje je planirano u VTI-u, a fabrikacija u preduzeću „SOKO” u Mostaru. Stiglo se do idejnog projekta kada je ustanovljeno da je ekonomičnije nabaviti transportni avion iz inostranstva,  nego ući u proces projektovanja, nabavku alata i nove tehnologije proizvodnje.

Sledeći pregled sadrži savremene vojne transportne avione koji su birani pod uslovom da su letelice proizvođene ili se proizvode u seriji i da su još uvek aktivne u vazdušno transportnim formacijama svetskih ratnih vazduhoplovstava. Izuzetak su letelice Airbus A400M i Embraer KC-390 čije se prve isporuke očekuju 2013. godine, odnosno 2016. godine, a koje već imaju veliki broj narudžbina. Leteće cisterne, kao i hibridi cisterna/transporter nisu obuhvaćeni ovim pregledom.

Na kraju moramo napomenuti da je ovim pregledom obuhvaćen izvestan broj najuspešnijih modela vojnih transportnih aviona koji su projektovani i proizvedeni u bivšem SSSR-u. Radi lakšeg snalaženja i obrade podataka u ovoj faktografskoj monografiji, u sadržaju, kao zemlja proizvođač zadržan je SSSR iako ta država kao celina više ne postoji.